Извор: "Блиц"

Све чешће се Поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности грађани обраћају ради заштите овог другог права. Последњи пример су „сукоби“ на релацији родитељи-школа, а поводом прикупљања података за „Јединствени информациони систем у основном и средњем образовању Републике Србије“. Људи не разумеју на основу чега им се одређени подаци траже и коме и у које сврхе они требају. Питају се зашто и коме требају подаци нпр. о томе да ли су они удати, неудати или разведени, које су националности, да ли раде на одређено или неодређено време и с правом, траже објашњење. „Објашњења“ која добијају су разна, али за њих често тешко прихватљива. Сигурно „најоригиналније“ ми је проследио један од родитеља - „Ако ти подаци не буду у бази дете се практично неће третирати као ученик у српском образовном систему, једноставно неће постајати!!“

Сме ли то да се догађа у земљи чијим Уставом, у чл. 42 је зајамчена заштита података о личности и изричито утврђено да се прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређује законом?

Не морамо сви да мислимо исто о потреби постојања „Јединственог информационог система у основном и средњем образовању Републике Србије“ или друге збирке података о личности. А чак и кад се слажемо у вези са потребом постојања, не морамо бити сагласни о врсти и обиму података који се прикупљају. Али баш зато би, у вези са овом и сваком другом обрадом података о личности, једну ствар морали учинити неспорном – то да морају бити уређене законом.

Људи који дају податке о личности имају пуно право да знају зашто, коме, у ком обиму и у коју сврху треба да их дају. И право да знају када су дужни да их дају, а када је то ствар њихове воље. А одговори на та питања не смеју бити провизорни, морају бити уписани у одговарајући закон. Без тога ни један „одговор“ није довољно добар, а претње и застрашивања (озбиљна или не) то поготово нису. Они су апсолутно недопустиви.