Da li građanin može da podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv državnog organa koji na svojoj veb stranici nije objavio, ili nije ažurirao informator o radu ili nema svoju veb stranicu, a nije, kako je propisano, zatražio od drugog odgovarajućeg državnog organa da objavi informator o njegovom radu?
Odgovor:
Pitanje ovlašćenja za podnošenje zahteva za pokretanje prekršajnog postupka uređeno je Zakonom o prekršajima, kojim je, u članu 179, utvrđeno da zahtev za pokretanje prekršajnog postupka podnosi ovlašćeni organ ili oštećeni, dok se oštećenim, na osnovu člana 126. stav 1. istog zakona, smatra lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo povređeno ili ugroženo prekršajem.
Da li se određeno lice može smatrati oštećenim u smislu Zakona o prekršajima, odlučuje sud nadležan za vođenje prekršajnog postupka.
Vrhovni kasacioni sud, pored ostalog, preduzima aktivnosti u cilju ujednačavanja sudske prakse sudova u Republici Srbiji. U tom smislu, Vrhovni kasacioni sud je, po inicijativi Poverenika, usvojio pravni stav II SU-17157/16 od 6. 12. 2016. godine, prema kome uskraćivanje adekvatnog odgovora tražiocu informacije predstavlja povredu ličnog prava, pa je tražilac informacija oštećeni i uvek je ovlašćen da podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka po članu 180. stav 1. Zakona o prekršajima, jer Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja nije određeno da je za pokretanje prekršajnog postupka isključivo ovlašćen organ iz člana 179. stav 2. Zakona o prekršajima. Navedeni pravni stav ne daje odgovor na pitanje ko je ovlašćen da podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka kada državni organ nije objavio informator o svom radu.
S obzirom na to da materija koja se odnosi na procesna pitanja prekršajnog postupka nije obuhvaćena Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, na ta pitanja, uključujući i pitanje aktivne legitimacije za podnošenje zahteva za pokretanje prekršajnog postupka u slučajevima predviđenim kaznenim odredbama pomenutog zakona, odlučuje nadležni prekršajni sud, u skladu sa Zakonom o prekršajima.
Sa stanovišta nadležnosti Poverenika, ističe se da je pravo na pristup informacijama od javnog značaja, kao ljudsko pravo, zajemčeno članom 51. stav 2. Ustava (u okviru prava na obaveštenost), kojim je propisano da svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja, u skladu sa zakonom. Pravo na pristup informacijama od javnog značaja je, prema tome, lično pravo, a Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja jeste zakon koji uređuje njegovo ostvarivanje i zaštitu.
U skladu s koncepcijom Zakona, kada se radi o pristupu informacijama nastalim u radu ili u vezi s radom organa javne vlasti koji pripadaju kategoriji državnih organa u smislu člana 3. tačka 1. Zakona (državni organi, organi teritorijalne autonomije, organi lokalne samouprave i organizacije kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja), pravo se ostvaruje na dva načina: podnošenjem zahteva za pristup određenoj informaciji kojom taj organ raspolaže, i/ili uvidom u informator o radu organa.
Sledstveno tome, polazeći od činjenice da, saglasno Ustavu i ovom zakonu, svako ima pravo na pristup informacijama od javnog značaja koje su nastale u radu ili u vezi s radom državnog organa, neizvršavanje obaveze organa u pogledu postupanja po zahtevu za pristup informaciji od javnog značaja, kao i neizvršavanje obaveze organa u pogledu izrade i objavljivanja informatora o njegovom radu, predstavljaju povredu ličnog prava, koja je sankcionisana kaznenim odredbama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. U skladu s tim, mišljenje Poverenika jeste da pomenuti pravni stav Vrhovnog kasacionog suda treba analogno primeniti na slučaj neizvršavanja obaveze državnog organa u pogledu izrade i objavljivanja informatora o radu.
(februar 2017.)
