Informacije iz pravosnažnih sudskih presuda su nesporno informacije od javnog značaja u smislu čl. 2. st.1. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ("Sl.glasnik RS" br.120/04,54/07, 104/09 i 36/10) jer su nastale u radu suda, kao organa vlasti u smislu ovog zakona, opredmećene su, tj. sadržane su u određenim dokumentima, u posedu su sudova i odnosi se na ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna. Postojanje ovog interes se uvek pretpostavlja, prema čl.4. Zakona, s tim da organ, kada osporava ovaj interes štiteći neki drugi pretežniji, ima zakonsku obavezu da to i dokaže. U Pogledu pravosnažnih presuda, tu situaciju bi vrlo teško bilo zamisliti.
Dostupnost informacija od javnog značaja,a time i onih sadržanih u presudama, prema citiranom zakonu, obezbeđuje se na dva načina. Prvi je na zahtev tražioca informacija, prema proceduri koja je propisana ovim zakonom, kojim je takođe uređen i postupak zaštite ovog prava, po žalbi u postupku pred Poverenikom, odnosno po tužbi za upravni spor Upravnim sudom, kada su u pitanju organi iz čl. 22.st.3. Zakona.
Ako su u pitanju informacije koje su već objavljene i dostupne u zemlji (u javnim glasilima, publikacijama i sl.) ili na Internetu, organ vlasti ih ne mora dostavljati tražiocu na njegov zahtev, ali ga mora obavestiti o nosaču informacije, tj. gde je i kada tražena informacija objavljena, osim kada je to opšte poznato.
Drugi nači je da organ vlasti informacije nastale u njegovom radu ili u vezi sa radom objavljuje na proaktivnoj osnovi, tako da one budu dostupne svima na Internet prezentaciji organa i bez posebnog zahteva, u skladu sa čl.39. Zakona, na način propisan Uputsvom Poverenika, o objavljivanju informatora o radu(„Sl.glasnik RS“ br. 57/05). Ova zakonaska obaveza odnosi se i na sudove.
Kada su u pitanju informacije od javnog značaja, pitanje autorstva se, po mišljenju Poverenika, ne može postavljati jer se radi o informacijama koje su „proizvodi“javnog sektora, koje su proistekle iz vršenja javne vlasti, odnosno iz obavljanja javnih funkcija. Osim toga, ostavrivanje prava na pristup ovoj vrsti informacija, zasniva se na načelu jednakosti i zabrani diskriminacije novinara i javnih glasila(čl. 6. i 7.Zakona).
Što se tiče korišćenja elektronskih izdanja biltena sudske prakse, odnosno ekskluzivnog prava određene firme, otvara se pitanje tzv. ponovne upotrebe informacija. U vezi sa tim, Direktiva 2003/98 EZ o ponovnoj upotrebi informacija iz javnog sektora, govori o sledećem: da organe javnog sektora treba podsticati da sva dokumenta koje poseduju stave na raspolaganje za ponovnu upotrebu. Prilikom utvrđivanja principa ponovne upotrebe dokumenata, organi javne vlasti treba da poštuju pravila konkurencije, izbegavajući pri tom zaključivanje ekskluzivnih ugovora sa privatnim partnerima, tj. da uslovi za ponovnu upotrebu informacija treba da budu nediskriminatorski za slične kategorije ponovne upotrebe, da oni ne bi smeli da sprečavaju besplatnu razmenu informacija između organa javnog sektora za potrebe ostvarivanje javne dužnosti.
(Iz odgovora Poverenika organu vlasti, br.011-00-150/2010-03 od 09.06.2010.god)
